Početna Broj 173 Semafori već sto godina uređuju protok saobraćaja na raskrsnicama

Semafori već sto godina uređuju protok saobraćaja na raskrsnicama

Prvi semafor proradio je 1914. na uglu Istočne 105. ulice i Euklid avenije u Klivlendu

Crveno, žuto i zeleno svetlo na semaforu proslavili su nedavno vek postojanja. Princip je ostao isti kao i te 1914. kada je prvi semafor proradio na uglu Istočne 105. ulice i Euklid avenije u Klivlendu. Danas, semafori su osvetljeni, fleksibilni, ekonomični, ali i inteligentni, a što je još važnije pomažu nam.

Malo je poznato da je ideja o semaforima rođena mnogo pre automobila, tačnije 1868. u Londonu. Nedaleko od Vestminsterske palate postavljena je preteča semafora, naprava koja je pokazivala koji smer ima prednost prolaza, jer su i u sedmoj deceniji 19. veka pešaci, konjanici i konjske zaprege stvarali gužvu na ulicama britanske prestonice. Semafor je radio čak i noću jer su gasne lampe pokazivale crveno i zeleno svetlo. Međutim, potrajao je samo tri sedmice jer je dovod gasa do lampi eksplodirao ispod puta, pa je policija odlučila da je bezbednije da saobraćaj kontrolišu rukama.

Novi život dobijaju 1912. godine, kada policajac u Solt Lejk Sitiju pravi prvi crveno-zeleni semafor, a 5. avgusta 1914. prvi pomenuti semafor našao je primenu u Ohaju i nastavio da sija do danas. Njime su upravljali policajci iz kućice pored raskrsnice, a na promenu signala upozoravali su i sirenom. Boje su preuzete od železničkog signala s kraja 19. veka. Crvena je oduvek naređivala zaustavljanje, ali je zato zelena u početku nalagala oprez, dok je bela boja dozvoljavala prolaz. Problem je nastajao kada se razbije staklo na crvenom signalu jer ste onda imali dva bela. Zato je uveden crveno-žuto-zeleni semafor, a prvi su radili u Detroitu i Njujorku 1920. godine. Pariz i Hamburg dobijaju trobojni semafor dve godine kasnije. Od 1924. Potsdamer Platz u Berlinu dobija semafor, a njegova replika stoji i danas na istom mestu koje je sada pešačka zona.

Kako su godine prolazile, a saobraćaj bivao sve gušći, morala su se uvesti dodatna pravila semaforizacije kako ne bi bilo zabuna. Zbog daltonista je uređeno da crvena boja bude uvek gore ili prema sredini kolovoza. Semaforizacija je morala da obuhvati i pešake pa je prvi semafor za njih postavljen u Kopenhagenu 1933. godine, dok je čuveni američki natpis „Don’t Walk“ zaživeo u Njujorku 1952. Ovaj natpis nije naišao na razumevanje Nemaca, pa su u Zapadnom Berlinu 1957. počeli da koriste zelenog čovečuljka koji hoda i crvenog koji stoji. Istočni Berlin 1968. dobija drugačiji simbol, danas čuvenog Ampelmana (lat. Ampel: mala uljana lampa).

Tehnologija se menjala, ali je namena semafora ostala ista – da se učesnici u saobraćaju prevezu bezbedno i brzo

Vreme je odmicalo a semafori su postajali sve brojniji, pa je i njihova potrošnja električne energije bivala sve veći problem. Trošak je bilo i često menjanje pregorelih sijalica. Zato ne čudi što je recimo Siemens sa masovnom primenom LED tehnologije 2010. počeo da proizvodi samo LED semafore. Sijalice od tada ne moraju da se menjaju svakih šest meseci već jednom u sedam godina. LED tehnologija troši i manje struje pa je Mančester, koji je 52.000 semafora unapredio na LED tehnologiju, prepolovio mesečnu potrošnju struje. Ušteda na godišnjem nivou je 900.000 evra na ceni energije i dodatnih 400.000 evra zbog ređeg menjanja sijalica.

Primena savremenih tehnologija učinila je semafore sve pametnijim, a rezultat su veća bezbednost i protočnost. Semafori sa fiksnim trajanjem zelenog i crvenog svetla polako odlaze u istoriju. Signal i dužina jednog svetla zavise od gustine saobraćaja kako bi se smanjile gužve. Primenjeni su senzori pokreta i kamere pa semafori samoinicijativno mogu stvoriti „zeleni talas“ kako bi se izbeglo formiranje kolona. Prednost dobijaju i vozila javnog prevoza, dok se propuštanje vozila sa pravom prvenstva oduvek podrazumeva.

To nam daje odgovore u kom pravcu se kreću semafori budućnosti. Već sada semafori bazirani na „Sitraffic Motion MX“ mreži preko računara prate dešavanja na putevima u široj oblasti i daju kratkoročne prognoze. To modernim računarima omogućava da konstantno i u realnom vremenu usklađuju više semafora kako bi podsticali „zeleni talas“ tamo gde je potrebno. Semafori se već koriste i da smanje zagađenje u svom okruženju. Na primer, u Potsdamu semafori prikupljaju vremenske parametre kao što su temperatura, vlažnost vazduha, strujanje vetra i emisija izduvnih gasova kako bi izračunali „zeleni talas“ koji će povećati protočnost vozila i sprečiti zagađenje. Marta ove godine semafori su „izašli“ i na internet. Sitraffic smartGuard sistem omogućava gradovima da kontrolišu rad semafora i protok saobraćaja preko „oblaka“, iz bilo kog dela sveta. I to sve preko smartfona, tableta i PC računara.

Postavlja se pitanje gde je granica. Evidentno je da ograničenja nema, a prva inovacija koja nas očekuje je komuniciranje semafora sa vozačima, ali ne samo svetlosnim signalima. Ideja je da se vozači preko svojih smartfona, zahvaljujući GPS, upozoravaju na gužvu, ali i da im se najavljuje promena svetla na semaforu kako bi predupredili nagla kočenja i nesreće. Čak i da im semafori kažu kojom brzinom da voze kako bi držali „zeleni talas“.

Na kraju, kada se osvrnemo na vek postojanja semafora dolazimo do zaključka da se tehnologija menjala, ali da je namena ostala ista. Da se učesnici u saobraćaju između dve destinacije prevezu bezbedno i brzo.

race-horse-names-popular

Prvenstvo prolaza
Čak i pre jednog veka ljudi su uvideli da policija, vatrogasci i medicinska vozila moraju imati prvenstvo prolaza. Zato su krajem 19. i početkom 20. veka policajci sedeli u kućicama pored semafora kako bi promenili signal u korist vozila sa prvenstvom prolaza. Danas, inteligentni i prilagodivi sistemi omogućavaju vatrogascima, policiji i hitnoj pomoći da GPS signalom daju svoju lokaciju kako bi im semafori napravili „zeleni talas“ i ubrzali intervenciju.

Leave a Reply