U oba slučaja, sigurnosni pojasevi su bili pojasevi oko struka koji su izgledali kao pojasevi koji se danas mogu sresti u modernim avionima.
Oni su pomogli da se smanje povrede, ali nisu bili savršeni. Ako bi sudar bio dovoljno jak, putnici bi mogli da izlete preko pojasa i udare u komandnu tablu ili u vetrobransko staklo. Istraživači su takođe dokazali da pojasevi sa dve tačke pričvršćivanja mogu da dovedu do povreda unutrašnjih organa.
Kada se postave diagonalno umesto horizontalno, što je nekad bio slučaj, mogu da izazovu povrede koje su ozbiljnije od onih koje treba da spreče.
Drugim rečima, nije postojao način da se bude bezbedan u automobilskoj nezgodi.
A kako su vesti o učesnicima u saobraćaju koji su poginuli ili osakaćeni zbog sigurnosnog pojasa počele sve više da se javljaju u nacionalnim vestima tokom 50-ih godina prošlog veka, broj putnika i vozača koji su počeli da odbijaju da se vežu drastično je skočio. Delovalo je da sigurnosni pojas nema nikakvu budućnost.
Onda je na scenu stupio Volvo, koji je već tada bio pionir u oblasti bezbednosti u automobilskoj industriji. Švedska kompanija je 1958. godine privolela Nilsa Bohlina da napusti svoj posao avio inženjera u kompaniji Saab tako što su mu ponudili poziciju inženjera zaštite.
Jedan od njegovih prvih zadatak bio je da detaljno unapredi sigurnosni pojas i pretvori ga u bezbedan, koristan uređaj, što je bilo više nego ironično jer on je u kompaniji Saab radio na razvoju katapult sedišta.