Koja je rezolucija ljudskog oka? To je složeno pitanje, ali naravno da fotografe ne zanimaju samo megapikseli – veoma nas uzbuđuje čitav niz statistika, a kada je reč o video zapisima, brzina osvežavanja je ključna.
Ako počnete da snimate video kamerom, može biti razumljivo uzrok nespretnosti što morate razmišljati o frekvenciji osvežavanja. Zašto? Znamo da su filmovi 24fps, ali većina nas je dobro svesna da su 25, 30, 50 i 60fps obično opcije u meniju.
Ako ste oduvek živeli u eri televizora sa ravnim ekranom, možda vam je oprošteno što ne znate da su analogni televizori radili tako što su crtali linije po ekranu u redovima, jednu za drugom. Proces je u suštini bio kao veoma precizno mahanje laserskim perom po ekranu; ekran bi svetleo nakratko nakon što ga svetlost pogodi. Ovo se radilo po linijama, od vrha ka dnu.
„Frejm“ – u Americi i Japanu – se sastojao od 486 linija, od kojih je 480 bilo vidljivo. Delom zbog praktičnosti, televizor je usklađivao frekvenciju sa snagom – 60Hz – tako da je to bilo 60 frejmova po sekundi. Da bi sjaj bio ravnomeran po ekranu, svaka druga linija je crtana u isto vreme (zvano interlacing), tako da je samo 240 linija crtano po „frejmu“, u tom smislu.
Dakle, kad su ljudi počeli da razmišljaju više digitalno, slike su se čuvale kao 30 (punih) frejmova po sekundi u punoj rezoluciji od 480 linija. Pošto više nisu bile analogne, bila je potrebna i horizontalna rezolucija – i, posle nekog vremena, se ustalila na kvadratnim pikselima.
U Evropi, i većem delu ostatka sveta, električna struja od 50Hz omogućila je višu rezoluciju pri nižim frekvencijama osvežavanja – i to se desilo. Ovih 625 linija je, međutim, davalo sliku od 576i.
Ako se pitate šta se desilo sa svim tim rezervnim linijama, one su korišćene za pružanje vrste jednosmernog interneta, zvanog Ceefax u Velikoj Britaniji – mikročip u televizoru mogao je da čita podatke kao tekstualne stranice.
U svakom slučaju, to je deo simbioze između 25 / 50 frejmova i 30 / 60 frejmova. Množenje ovih brojeva sada instinktivno imaju smisla za usporene snimke – 120fps pri četvrtini brzine u 30fps – tako da ćete videti ovakve brojeve na mnogim kamerama za slow-mo, ali retko ćete videti nešto po toj frekvenciji osvežavanja u bioskopu. Pravo pitanje je, da li ljudsko oko ima frekvenciju osvežavanja kao takvu – ili, možda korisnije, da li postoji određena frekvencija pri kojoj je prevareno?
Postoji tvrdo ograničenje količine ‘podataka’ koje svako oko šalje mozgu na obradu: optički nerv. Naučnici veruju da je to oko 8 gigabita po sekundi – suštinski isto kao maksimalna Ethernet brzina. Iako mozak, verovatno, rukovodi pokretima oka i podešavanjem zenice, većina ‘podataka’ se verovatno kreće u jednom pravcu – a oko zapravo šalje mnogo manje ‘podataka’ zato što konstantno pomera malu visoko-rezolutnu fovealnu oblast. Pošto ne možemo biti sigurni gde u frejmu neko gleda, kao snimatelji završavamo sa hvatanjem mnogo veće rezolucije nego što je bilo kom gledaocu potrebno!
Vreme obrade je izračunato na oko 400ms za pomeranje oka sa jednog mesta na drugo, što znači da pored diskusije o frejmovima, to verovatno radimo najmanje dva puta u sekundi.
U svakom slučaju, mnogi ljudi će vam reći da je 24, 30, ili 60fps sve što je potrebno da prevarite oko zato što to izgleda očigledno iz njihove perspektive. Zaista, tradicionalni Disney crtani filmovi ponavljali su frejmove i koristili samo 12fps – i mozak može da prati pokrete. Ali u svim tim slučajevima, takođe smo na neki način svesni da gledamo nešto.
To se zasniva na konceptu frekvencije fuzije treperenja – tačke u kojoj treperenje animacije postaje zamagljeno i čini se kao kontinuirano. To je, međutim, samo ‘dovoljno dobro’ – i nije isto kao ono najbolje što oko može postići.
Prema studiji iz 2014. koju su sproveli Mary Potter i drugi na MIT-u, oko i mozak mogu obraditi i razumeti sliku koju vide za samo 13 milisekundi. Možete smestiti nešto manje od 77 takvih slika u sekundi, tako da bi 77 frejmova po sekundi bilo na granici individualno opažljivog.
Konačna pouka, međutim, treba uvek da bude da ne postoji ‘frekvencija slika’ jer je mehanizam biološki, a ne mehanički. A frejmovi su, na kraju, jednostavno inženjersko rešenje – čak je i analogna televizija delimično pronašla način da ih zaobiđe, pa zamislite šta ljudski mozak može da uradi!
U krajnjem slučaju, ipak, ako tražite najbolji monitor za video montažu, moraćete biti fleksibilni.