Njegov novi posao zahtevao je od njega da nađe načine da zadrži putnike u njihovom vozilu, a ne da nađe način kako da ih lansira u atmosferu, ali način razmišljanja u toku istraživanja, koji se fokusira na čoveka, je bio isti. Volvo je potrošio veći deo 50-ih godina prošlog veka eksperimentišući sa načinima da učini svoja kola bezbednijim.
Bilo da je to zbog zaleđenih puteva ili zbog losova koji znaju da pretrčavaju preko švedskih puteva bez prethodnog upozorenja, u ovoj kompaniji su bili opsednuti misijom da pomognu ljudima da prežive saobraćajne nesreće. Volvo je eksperimentisao sa sklopivim stubom upravljača i tapaciranom komandnom tablom.
Sigurnosni pojas je bio sledeći logičan korak u toj misiji; komandna tabla ne bi morala da bude tapacirana ako postoji nula posto verovatnoće da će čovek u nju udariti.
Bohlin je znao da savršeni sigurnosni pojas ima tri tačke pričvršćivanja, ali se odustalo od postavljanja pojasa u obliku slova Y sa tačkama pričvršćivanja iza ramena i između nogu – što su neki proizvođači automobila predlagali – kako bi se sprečio pad nataliteta u Švedskoj, ako razumete o čemu pričamo.
On je kasnije objasnio da je najizazovniji deo projekta bio da učini da sigurnosni pojas bude efikasan i jednostavan za korišćenje, jer je želeo da omogući ljudima da mogu da ga brzo vežu koristeći samo jednu ruku. Meseci istraživanja su ga na posletku doveli do pojasa sa tri tačke pričvršćivanja kakav koristimo i danas, sa tačkama pričvršćivanja postavljeni u iskrenuto slovo V.
Bohlin je 1958. godine podneo prijavu za zaštitu patenta za svoj dizajn. Sledeće godine, Volvo je uveo sigurnosni pojas sa tri tačke pričvršćivanja kao deo standardne opreme na odabranim Nordijskim tržištima, uključujući Švedsku. Kompanija je odmah omogućila svim drugim proizvođačima automobila da koriste njen patent, i čak je i pozvala svoje rivale da ga koriste.
